Brak, deca, ljubavnik – bermudski trougao svakog porodičnog odnosa. Neki se izgube u njemu, progutaju ih opasne i izazovne dubine, ne izvuku se nikad. Drugi, pak, besomučno lutaju od temena do temena trougla, ne znajući šta da rade i kako iz istog da se izvuku, kao što je slučaj jedne žene sa Tvitera koja luta u magli tražeći odgovor na pitanje: “Ostati u braku u kom sam prevarena ili otići?”
“U braku sam već 10 godina, a muž s kojim imam troje dece me vara tri godine sa ženom koja je šest godina starija od njega. Na sve načine sam pokušala da spasim brak i taman kad on shvati šta ona radi, da nam rastura porodicu, on se promeni. Ali, čim se vidi sa njom, postane drugi čovek. Šta da radim, žao mi je naše dece, ali ne znam šta je najbolje uraditi – dići ruke od njega ili šta?”, pisalo je u jednom postu koji smo pronašli na Tviteru.
I lako je savetovati sa strane hladne glave i bez emocija, ali hajde da probamo da se stavimo u tuđe cipele i pokušamo da razumemo ženu koja jeste prevarena, ali nema hrabrosti da podigne sidro i ode. Puno je potencijalnih razloga, zato ne treba da osuđujemo ničiju odluku za ostanak u braku.
Prevara može biti izolovani incident, ali i obrazac
– Nisu sve prevare iste, niti je motiv za prevaru uvek isti. U najsrećnijem slučaju, prevara je izolovan incident, događaj koji ukazuje da u samom braku nešto nije kako treba i poziv da se na braku i problemima radi. Ukoliko oba partnera porade na odnosu i poboljšaju ga, brak zaista može da se nastavi i da bude bolji nego što je bio, a prevara može da se ne ponovi. U tom slučaju, može se reći da dolazi do opraštanja – neverni partner shvata gde je pogrešio, odlučuje da promeni svoje ponašanje i istrajava u promeni kako se prošlost ne bi ponovila. Ukoliko neko preuzima odgovornost za prevaru, kaje se i promeni ponašanje – odluka da se ostane ima smisla. Promena ponašanja je ključna. Bez takve promene, izvinjenja su samo reči, a suze i kajanje samo predstava – navodi psiholog Leo Ivanišević.
Druga varijanta je ona u kojoj prevara nije izolovan incident, već nešto što se stalno ponavlja.
– U ovom scenariju, žena može ostati iz raznih praktičnih razloga: finansije, deca, zajednički biznis, itd. Ovakva odluka je takođe potpuno ok, ukoliko žena ima realistična očekivanja, shvata da se njen partner neće promeniti, i svesno pristaje na takav brak.
Treća varijanta je najtoksičnija i po ženu najpogubnija.
– To je ona varijanta u kojoj žena ostaje zato što se plaši samoće, smatra da ne zaslužuje bolje. Žmuri na jedno oko, nalazi opravdanja za partnera i nada se promeni. U svakom slučaju, prevara izaziva mnoštvo emocija, počev od razočarenja, preko besa i krivice, pa do tuge. Prevara, takođe, boli, zato što udara direktno na našu fragilnu ljudsku sujetu i naše nesigurnosti: “nisam dovoljno dobra da bi mi neko ostao veran”, “očigledno nisam toliko posebna”, “šta ona ima što ja nemam” – navodi psiholog.
Mnoge ostaju u brakovima zbog egzistencije
Kada se radi o ženama koje nemaju gde, dolazimo do momenta da je egzistencijalno pitanje skroz validan razlog za ostanak, ukoliko je ta odluka svesno doneta i ukoliko žena ne trpi nasilje u braku.
– Žena može da kaže “Znam da će moj partner nastaviti da me vara, to će prosto tako izgledati, ali meni je važno da mi je egzistencijalno pitanje rešeno i pristajem zbog toga na ovaj brak. Znam šta dobijam – dobijam finansijsku sigurnost. Znam čega se odričem, odričem se mogućnosti za brak ispunjen poštovanjem, posvećenošću i intimnošću. Ukoliko žena zaista zauzima takav stav, njen život ne mora uopšte da izgleda mnogo loše.
Postoje i situacije kada je žena rastrzana između želje za sigurnošću i želje za partnerom kome će biti jedina i odbija da prihvati da sa trenutnim partnerom ne može imati oba.
– To je vrlo naporna i stresna pozicija u kojoj će morati da živi sve dok ne odluči čega je spremna da se odrekne i šta želi da dobije. Izgovori koje nalazimo za partnera koji vara, kao i stalno zadovoljavanje mrvicama i nadanje nemogućem najčešće i služe tome kako bismo odložili taj trenutak u kom treba da se suočimo sa situacijom takvom kakva jeste i odlučimo šta biramo, a šta puštamo, jer ne možemo uvek imati sve – ističe.
Uprvo odlaganje trenutka odlaska iz odnosa koji ženi samo nanosi bol isprepletano je sa osećajem da taj trenutak neće preživeti.
– Žene se plaše se raznih stvari: da neće moći same, da će ih porodica i društvo odbaciti, da će im oduzeti decu, da nikad više neće naći nekog… Ukratko, uverenje je da ukoliko odu, desiće se nešto strašno i nepovoljno i one to neće moći da podnesu. I upravo u ovom poslednjem delu rečenice je najveća zamka. Ideja da “ja nešto neću moći da podnesem” je ono što nas drži zarobljene u sopstvenim životima. Ako živimo pokušavajući da izbegnemo svaku opasnost i rizik, onda ne možemo ni mnogo da dobijemo od takvog života. Kada se susretnem sa klijentima koji muče ovu muku, najčešće im tražim da zamisle najgori mogući scenario za koji misle da ne mogu da ga podnesu i pitam ih šta bi radili ukoliko se baš taj ishod dogodi. Uglavnom dođemo do toga da bi preživeli, samo bi bilo teško i neprijatno. Ta neprijatnost je najčešće baš ono što je nekome potrebno kako bi postao jači i bolje plivao kroz život. Neprijatnost nas neće ubiti, naprotiv – često nas ojača – naglasio je psiholog Leo Ivanišević na kraju.
IZVOR:ZENA.BLIC.RS
Facebook Comments