Mlada majka iz Severne Karoline u SAD, Kerolajn Mičel, ispričala je svoju tužnu životnu priču kad je shvatila da će postati samohrana majka. Njen svet srušio se preko noći kad je uhvatila čoveka za kog je mislila da će se udati u krevetu druge žene.
Kad su saznali da čekaju dete, to je bilo sve što su još želeli u tom trenutku. Mislila je da će stvari biti savršene. Međutim, kad je bila u desetoj nedelji trudnoće, uhvatila je budućeg muža u prevari.
– Ovo ne može da se dešava. Ne moj dečko. Naša savršena porodica ne može da se raspadne. Danima sam jecala. Nisam jela. Nisam spavala. Samo sam plakala i pitala se šta sam pogrešno uradila. Gde sam pogrešila – napisala je Kerolajn.
Otprilike nedelju dana kasnije nazvao ju je dečko i zamolio da dođe kući. Pristala je u nadi da je to samo bila prepreka na njihovom putu i da mogu to da prebrode.
Saznali su da očekuju dečaka
– Naš odnos je ojačao i na kraju smo se vratili na ono što smo bili pre – čak i bolji, zapravo. Planirali smo da se preselimo u kuću koja je dovoljno velika za potrebe naše porodice. Počeli smo da kupujemo i pravimo više planova za našu porodicu i budućnost. Stvari su bile dobre. Nevera je bila samo skretanje s puta. Mogli bismo ovo. Uspećemo – bila je optimistična Kerolajn.
Nedugo nakon toga dečko joj je rekao da ima ponudu za novi posao koji je bio udaljen dva sata. Rekao je da je to kako bi ona mogla da ostane kod kuće i brine o detetu. Njena blistava slika sreće pokazala se još jedanput lažnom.
– Bio je toliko uporan da ide, a ko sam ja da odbijem priliku da mogu da budem sa svojim sinom ceo dan svaki dan? Pa sam ga odvezla na posao. Rekao mi je da je odseo kod rođaka, pa sam ga odbacila do njegove kuće. Poljubila sam ga na rastanku. Plakala sam. Nešto nije bilo u redu, ali prihvatila sam to. Verovatno sam bila samo paranoična – nastavila je Kerolajn.
Onda se suočila sa surovom realnošću
– Dobila sam potvrdu od njegove porodice da nema apsolutno nikakvih rođaka u području gde sam ga ostavila. Ostavila sam ga kod druge žene. Bila sam u poodmakloj trudnoći, živela sam s roditeljima i radila puno radno vreme kao dadilja – rekla je.
Svejedno je ponovo prihvatila da dođe kući. Tri meseca nakon toga postali su roditelji.
– S vremenom su flašce napunile sudoperu, pretrpane pelene u smeću, a računi su se gomilali. Počeli smo da se raspadamo. Hejev otac je prestao da dolazi i naša komunikacija bila je gotovo nikakva. Nisam želela da priznam da to radim sama, uprkos činjenici da sam znala da jesam sama. Nisam htela o sebi da razmišljam kao o samohranoj majci. Nema ništa loše u tome što sam samohrana majka – zapravo, odgojila me je jedna – počela je da shvata.
Par meseci kasnije je raskinula s njim za ozbiljno. Bila je nezaposlena. Otac deteta prestao je da je zove, kao da je nestao s lica zemlje.
Sreća joj se osmehnula
– Bilo je teško pronaći posao. Malo sam bila dadilja, ali to nije donelo prihod, niti obezbedilo pogodnosti koje smo moj sin i ja zahtevali. Nakon mesec dana vrlo ozbiljnog traženja posla, našla sam pristojan posao kod lokalnog agenta osiguranja – rekla je.
Uspela je da uzme i malu kuću za nju i sina. I to blizu posla. Međutim, sreća ju je ponovo napustila kad je iznenada dobila otkaz.
– Skupljam svoje stvari i izlazim iz kancelarije boreći se sa suzama. Pada kiša. Naslonila sam glavu u volan, a suze su mi tekle niz obraze u tom trenutku. “Zašto? Zašto ja?” Baš kad stvari počnu da izgledaju bolje. Upravo sam dobila kuću, upravo sam krenula sa svojim sinom u novi vrtić, upravo sam započela novi život – kaže Kerolajn.
Još jedan “novi” početak
Otišla je po sina u vrtić, a vaspitačica u vrtiću ju je pitala da li je sve u redu. Požalila joj se da je izgubila posao, kad ju je obavestila da oni u vrtiću zapošljavaju.
– Sledeće što sam znala je da sam delila grickalice trogodišnjacima, menjala pelene mališanima i čitala knjige predškolcima. Nemojte pogrešno da me shvatite, izuzetno sam zahvalna za posao koji mi je omogućio vrtić mog sina dok sam bila bez posla, ali to nije nešto od čega bih mogla udobno da živim – rekla je i nedugo potom dobila posao u osiguravajućoj kući.
– Tokom prošle godine naučila sam da očekujem neočekivano i da stvari gotovo nikad ne idu po planu. Biti samohrana majka je teško, ali se isplati. Ima dana kada sam toliko ljuta što njegov otac nije prisutan. Zašto ja moram da se nosim sa svim napadima besa? Sve one prljave pelene? Svi troškovi? Ali onda se Hejes nasmeši. Ili radi nešto po prvi put. Sedim i shvatam da nisam ja ta koja to propušta. Kad plače, plače za mnom. Niko drugi. Ja sam svet svog sina, a on je moj – zaključila je Kerolajn za LoveWhatMatters.
IZVOR (Kurir.rs/ L. S.)
Facebook Comments