Sve strahote života su snašle Žanu Antonijević (67) koje je dugo krila iza svog širokog osmeha. I sada, posle nekoliko decenija, suočava se sa posledicama i traumama, ali želi da drugima otvori oči i pomogne. Na svojim leđima je osetila užasne stvari od ljudi od kojih nikad nije očekivala
– Živela sam samo 15 srećnih godina u mom selu Rogača sa prababom, nanom, mamom, tatom i dve sestre.Tu su bile moje šume, moje njive, livade, nezaboravne kosidbe i žetve. Posle toga su bile godine robovanja, tuge i užaša – započinje svoju ispovest Žana u emisiji “Glas života”.
U međuvremenu je postala i majka i baka, ali na grudima nosi veliki teret. Sve je počelo kada se sa porodicom preselila u Pariz u 15. godini.
– O tome ne mogu da pričam bez suza i gušenja. Roditelji su pre mene izgubili dvoje dece i čuvali su me kao malo vode na dlanu. A onda je moj otac odlučio da ode 1968. godine u Pariz da radi, kako bi nam obezbedio bolju budućnost i udoban život. Prvo je mislio da zaradi novac za kuću i vrati se, ali posle dve godine smo otišli svi. Ja sam žarko želela da ostanem sa bakom i dekom, koje sam mnogo volela, kao da sam predosećala da me čeka košmar.
Odlazi u francusku prestonicu 1970, gde je prvi put videla voz, ulična svetla, pešački prelaz, jer do tog momenta nije nigde išla iz svog sela.
– Bila sam lepa i zgodna devojčica, ali ništa o života nisam znala. Počela sam da učim francuski i da se privikavam, a tata se trudio da nam obezbedi što više može.
Međutim, jedno popodne joj menja život iz korena, od tada počinje, kako kaže, njena gorka sudbina. Naime, nevinu je silovao komšija sa čijim porodicom su bili u Srbiji nerazdvojni.
– Moji roditelji su često radili zajedno sa njegovima. Znala sam dobro njegovu porodicu, ali njega ne, jer je već bio u Parizu, stariji je 11 i po godina od mene. Najgori dan u mom životu je bio 26. novembar 1971. godine – priseća se kroz suze.
Vratila se iz škole u stan, bila je sama, čekajući mamu i tatu da se vrate sa posla, kada je neko pokucao.
– Na vratima se pojavio on – moj budući muž, kojeg nisam izabrala, niti volela. Štaviše, prema njemu sam osećala veliku mržnju posle svega. Bio je toliko uznemiren sa jezivim pogledom, mislila sam da mu nije dobro. Ali, on me je bacio na krevet i počeo da mi cepa odeću. Nisam mogla ni da sanjam da će se tako nešto desiti, jer nam je dolazio i pre u kuću, družio se sa mojima. Tada me je silovao, uvio u čaršav i odvezao u neku staru zgradu u kojoj smo proveli par dana. Tada sam saznala da je već silovao medicinsku sestru u Srbiji i jednu ženu u Francuskoj.
Ističe da je njen otac odmah kontaktirao nadležne organe i podigao optužnicu protiv komšije, ne sluteći da će joj to doneti još veće zlo. Saznavši da će sigurno ići i zatvor, prisilo je da se uda za njega.
– Davio me je u Seni kako bih pristala da se udam za njega. Pretio mi je da će mi ubiti majku, oca i sestre. Naterao me je da im napišem pismo da iz ljubavi hoću da se udam za njega. A ako se otac bude protivio, da mu kažem da ću se baciti u Senu. Čim je video šta sam ja napisala, pozvao nas je da dođemo. Opsuje kako je njenom ocu ispričao prelepu romantičnu priču. Moji roditelji su bili presrećni kada su me videli živu i zdravu. Bilo im je bitno da budem srećna, tako da su pristali i da se udam. Našli smo stan do njih i tu smo se preselili. On se kockao, pravio haos po kući. Jednom sam zaboravila da mu kupim pivo za ručak, oborio je sto i sve razlupao.
Potom su 1973. godine napravili svadbu u svom selu, a njegova porodica je bila presrećna.
– Venčanicu sam htela da pocepam sa sebe i da idem da se igram sa drugom decom. Imala sam samo 16 godina. Njegov deda je bio moćan čovek u selu, tako da je sredio da ne ide u zatvor za silovanje, već je platio samo neki malu novčanu nadoknadu. Kada smo se vratiti u Francusku, terao me je da radim dva posla.
Posebno je istakla da kada popije bio je još gori, pretvarao se u pravu hijenu.
– Jedne noći 1975. došao je potpuno pijan. Tada mi je priznao da je 1970. ubio u Nemačkoj mladića od 22 godine. Zadao mu je ozbiljne povrede i posle 21 dana u komi je preminuo. A on mi je hladnokrvno rekao da je molio Boga da umre, jer da se nije to desilo, on bi otišao na doživotnu robiju. To je za mene bio još jedna ogroman udarac. Sve sam morala da trpim zbog pretnji da će ubiti moju porodicu i mene.
Potom je ostala i drugom stanju, a to dete nikako nije želela.
– Nisam htela to dete, plašila sam se naslednih gena. Umesto da se radujem svom prvom detetu, ja sam mislila kako bi bilo dobro da se ne rodi. Čak me je on jednom krvnički udario u stomak u osmom mesecu, zato što sam došla kasno sa posla i nisam spremila večeru. Sutradan sam prokrvarila i završila u bolnici.Ceo januar sam bila tamo, primala infuzije, a kako mi je padao krvi pritisak, morali su da me porode.
Posle teškog porođaja, donela je na svet dečaka.
– Čula sam da je beba rođena živa. Nije plakao, ali je stenjao, kao da ga nešto boli. Ubrzo je došao lekar i rekao da je umro, kao i da je imao veliki hematom u glavi, te da verovatno ne bi bio normalno dete. Pitao me je da li sam imala udes ili neki udarac u stomak, a ja sam samo oborila pogled i rekla da nisam.
Veliku utehu i podršku su joj pružali svekar i svekrva.
– Svekar i svekrva su mi bili divni ljudi, uvek su mi se zahvaljivali i gledali da mi ugode. Bili su mi kao drugi roditelji. Jako teško su primili vest o gubitku unuka. I on je mnogo kukao, jer je želeo muško dete. A ja sam mislim u sebi, imao bi ga, da ga nisi ubio.
Godinama nakon toga vodila je računa da se trudnoća ponovo ne desi.
– Šest godina nakon tog pobačaja sam pila pilulu, jer nisam htela da ostanem i drugom stanju, a njemu sam pričala kako ne mogu više da imam dece i da je najbolje da se raziđemo, ako on želi potomstvo sa nekom drugom. Dva puta sam i bežala. Prvi put bila sam kod sestre od ujaka, i samo što sam otišla kod moje bake i deke u selo, on me je našao.
Kako je dugo bivala sama, jer nigde nije smela bez njegove dozvole, poželela je da rodi drugo dete, nadajući se da će biti devojčica koja će povući na nju.
– Rodila sam devojčicu i prvih godina smo uživali. On nije bio mnogo kod kuće, kada bi došao, učila sam je da bude mirna, da je ne bi tukao, posle smo nas dve organizovale naše vreme.
Međutim, tada prvi put primećuje zdravstvene probleme.
– Ginekološki sam se razbolela, i kad god prestanem da pijem lekove, meni bude loše. Nisam znala šta mi je, dok mi doktori nisu rekla da mi je materica skoro trula od polno prenosivih bolesti. Tada sam mu zapretila ili da prestane da spava sa svim tim ženama ili nas dvoje više nećemo biti intimni. Onda se on udaljio i ja sam spavala sa mojom ćerkom.
Saznaje da je vodio paralelni život sa nekom ženom od prijatelja. To je nije mnogo zanimalo, sve dok nije čula da je njen muž sa ljubavnicom odveo ćerku na kolače.
– Nisam na to obraćala pažnju, nije me to interesovalo. Ja sam i jedva čekala da nađe neku drugu, kako bih mogla da odem. Međutim, saznala sam da on sa njom ide po moju ćerku u školu. Kada sam još čula da joj ona kupuje kolače, nisam to mogla da trpim. Videla sam kola ispred njene zgrade i znala sam da je unutra. Popela sam se, ušla i videla ih zajedno. On se tako iznenadio, nije mogao da veruje da sam tu, nezgodno me udario i polomio nos. Sva krvava sam istrčala na ulicu i odmah naletela na policajce. Dotrčao je i on, te im je bilo jasno ko je to uradio. Ali ja tada nisam imala hrabrosti da ga prijavim – kaže Žana i dodaje:
– Tada sam mu rekla da kad budem našla nekog čoveka koga ću voleti, odmah ću ga ostaviti. I njemu je bilo jasno da se bliži kraj pored svega što smo proživeli.
Smatra da je smrt sinovca “njegova kazna za sva zlodela koje je činio”.
Moja ćerka i sinovac, kojeg sam mnogo volela, bili su nerazdvojni. On je došao kod nas u Pariz, bežeći od rata, gopodina sam bila napravila od njega. Međutim, njegovi su insistirali da se vrati u Srbiju, iako je želeo da ostane u Francuskoj. Kako su bili razdvojeni, moja ćerka je želela sa njim da proslavi Novu godinu i sa mužem je otišla u Srbiju. Pošla je sa bratom u grad i tada je autobus u kojem su se nalazi naleteo na kamion. Ona je prošla sa lakšim povredama, a sinovac nije uspeo da se izbori sa teškim povredama glave. Bio je isto u komu, kao i dečko kojeg je moj suprug ubio u Nemačkoj. Tada je imao 25 godina, a njegov bratanac je baš u tim godinama umro – zapaža kroz suze i čudi se.
I dodaje da je strašno bilo sa njim živeti, jer je pravio probleme na svakom koraku.
– On ništa nije radio svojim rukama. Osnovao je firmu za uređenje stanova, ali je angažovao druge ljude da rade, to su bili uglavnom oni bez papira, koji su pokušavali da se snađu. Mnogo puta su dolazili kod mene da plaču, jer je bio jako surov. Uvek je imao za svoju kocku i luksuz. Kod kuće nikad kafu nije popio. Čim se porbudi ide u kafanu, sa ćerkom je malo vremena provodio, čak je izjavio da bi bilo bolje da je ona umrla, nego sinovac, jer neće ni da ga pogleda – u neverici prepričava.
Jedne noći ga dugo nije bilo, a Žana je predosećala da nešto nije u redu.
– Došao je kući tek oko 4 ujutru, kada sam povela ćerku u školu, videla sam da njega nema, a da su mu kola tu, što mi je bilo jako čudo, jer on nigde ne ide bez njih. Saznala sam od njegovog druga da se sa nekim čovekom zakačio u kafani i da ga je toliko tukao, da mu je vilicu slomio i da ga je milicija, čim je izašao iz stana, uhvatila. Mi smo u Francuskoj držali kafanu sa srpskim specijalitetima i kada sam ga konačno isterala, saznala sam još užasnih priča. Jedan čovek je došao i pokazao mi je veliki rez, govoreći da je zbog batina mog muža završio bolnici. Posle toga sam se mnogo kajala što nisam imala hrabrosti da ga pre ostavim i reagujem – zaključuje Žana.
IZVOR:RBSMRADIO.NET
Facebook Comments