Već mesecima je moj suprug Piter sa kojim sam u braku 12 godina ćudljiv i ćutljiv. Sve sam prepisivala stresu zbog posla i planiranja našeg godišnjeg odmora koji nam je bio bitan jer smo želeli da oživimo romansu u braku. Napokon smo otišli, i to na Karibe. Uživali smo kao i prvi put. Naime, naš medeni mesec 1997. godine proveli smo upravo tamo.
Na Karibima je pao i dogovor – kada se vratimo kući, Piter će malo usporiti sa poslom i više vremena posvetiti našem braku. Napokon je sve došlo na svoje mesto, barem sam tako mislila.
Prvi vikend po povratku sa odmora proveli smo u šetnji po polju lavande. Prizor je bio divan, kao i svetlost, pa sam posegnula za telefonom kako bih ovekovečila taj romantičan trenutak. Uveče, kada smo se vratili kući, skinula sam slike na kompjuter. Kada sam videla jednu od njih, ukočila sam se. Njegov izraz lica na toj slici nikada ranije nisam videla, a zadovoljstvo je više nego blaga reč za njega.
Ovako je izgledala kobna fotografija: u pozadini je nepregledno polje lavande, sunce zalazi, a Piter sa blaženim osmehom čudno gleda direktno u mene. Njegov pogled me je sablaznio – delovalo je kao da me mrzi. Ja stojim pored njega u svojoj najlepšoj haljini, sa osmehom od uva do uva, potpuno nesvesna njegovog pogleda.
U tom trenutku, znala sam da nam je brak gotov. Pet godina pre ovog dana, Piter mi je priznao da se spetljao sa koleginicom sa posla. Da skratim priču, oprostila sam mu i nastavili smo dalje. Sada sam se prisetila njegovog ponašanja u to doba i sve mi je bilo jasno.
Te večeri, dok se on kupao, pogledala sam mu u telefon. Sve je bilo tu – poruke od koleginice s posla sa kojom je ugovarao viđanje. Bila je to ista koleginica sa kojom je pet godina ranije “prekinuo” odnos. U tišini sam stajala kraj vrata kupatila nekih desetak minuta. Kada je Piter napokon izašao, rekla sam mu da sve znam.
Odmah je počeo da se pravda. Govorio mi je kako ta koleginica boluje od raka i da je samo hteo da vidi kako je. Od prevare me je još više zabolelo to što me tako direktno laže, bez trunke krivice. Te večeri bila sam bila tupa i nema. Prekosutra sam mu rekla da je vreme da se iseli iz naše kuće. Tada se slomio i napokon priznao aferu. Bila sam besna na sebe što mu je prevara opet umalo prošla neopaženo. Ali, još veći poraz sam doživela jer sam svesno pristala na to da nemam decu zbog njega.
Piter je devet godina stariji od mene. Kada smo se upoznali, imala sam 31 godinu, a on je već imao odraslu ćerku i rekao je da ne želi još dece. Nevoljno sam pristala na taj aranžman, tešeći se da ćemo biti dovoljni jedno drugom.
Kada se iselio, osećala sam se kao da sam umrla. Nisam mogla da ustanem iz kreveta. Jedva da sam jela ili spavala. Kosa mi je opadala. Morala sam da odem kod psihologa. Tek nakon nekoliko meseci terapije, shvatila sam koliko sam zapravo bila nesrećna u tom braku, i koliko mi je samopouzdanje uništeno. Još par meseci, i počela sam da oživljavam. Krenula sam da idem u pozorište, i to sama. Otišla sam sama na odmor. Dve godine kasnije, pokrenula sam sopstveni posao, i ponovo sama otišla na odmor. Prodala sam staru kuću i nameštaj i kupila sve novo. Želela sam novi početak.
Pomirila sam se sa tim da imam 50 godina, i da neću moći da imam decu. Ali, znam da mogu da imam partnera. To želim, ali ne želim da žurim. Trenutno uživam u samoći i otkrivanju sebe. A tu groznu sliku sam zauvek izbrisala – sa kompjutera i iz pamćenja.
IZVOR:ZENA.BLIC.RS
Facebook Comments