Svoju zatvorsku reputaciju stekao je kada su mu u ćeliju ubacili pet Albanaca, a jedino on izašao napolje na nogama. Bio je i na Golom otoku, a nisu mu dozvolili da ga napusti kako bi se takmičio u bodibildingu zbog tetovaža. Na njegovim leđima dominirala je velika kobra, po kojo su ga prepoznavali u gradu.
Mange je postao poznat široj masi posle incidenta u kafani “Mala Romansa” na Julinom brdu u Žarkovu kada je pretukao devetoricu od kojih su neki koristili i noževe. Mange je bio izboden i isečen ali je ostao na nogama. Dominirao je ulicama Beograda dok se cenila fizička snaga i fer plej tuče.
Veljić je bio ogroman čovek kome su tadašnje lisice bile male pa su policajci morali da koriste specijalno za njega veće, američke.
Za njega se vezuje i izjava čuvenog Ljube Zemunca: “Jedini čovek koji je jači od mene je Milorad Veljić Mange!”
to nisu želeli da rade. Bili su dobri drugovi sedamdesetih, a kada je Ljuba otišao u Frankfurt, Mange ga je posećivao. Ljuba bi ga uvek dočekao kao rođenog brata. U vreme kada su zajedno pravili probleme po gradu, dolazilo je do opšteg vanrednog stanja i morala je da interveniše cela beogradska policija. Kada je Ljuba mučki ubijen, Mange je nosio kovčeg na njegovoj sahrani.
Oružani sukobi koji su počeli da dominiraju od sredine osamdesetih nikako nisu bile u skladu sa “fer plej” kodeksom Mangeta. On je bio pravi predstavnik stare garde žestokih momaka za koga je fer plej bio svetinja i sve je rešavao golim rukama. Iako legenda o Mangetovoj snazi danas običnim ljudima zvuči kao bajka, njegovi savremenici će potvrditi da su sve priče o njemu istinite!
Mange nije učestvovao u ludilu devedesetih, živeo je mirno, ostario i preminuo srećan, okružen decom i unucima.
