Posebno u seoskim i ruralnim sredinama, ovakvih priča ima u izobilju, dok ih je u gradu znatno manje. Svako od nas je sigurno čuo istu verziju neke strašne priče više puta. I to od različitih ljudi, identična priča, ali različito mesto. U takve stvari je teško poverovati, jer je sve prevelika slučajnost i deluje kao priča za decu.
Ipak, priča jedne žene iz sela kod Kruševca ledi krv u žilama. Ona je po starom srpskom verovanju otišla na groblje, jer je želela da vidi svog pokojnog muža:
– Ja sam išla jedne subote na crveno slovo na groblje da vidim mog muža (koji je umro dok su još bili mladi). Ponela sam staklenu flašu crvenog vina, jednu sveću i cveće. Nisam smela ni sa kim da razgovaram na putu do groblja (tako običaj nalaže), a to se prikazuje tačno u podne. Stavi se flaša ispred spomenika i okreneš se ka njemu i gledaš. Lik se prikazuje u flaši, ja sam videla svog muža – rekla nam je ova prostodušna baka.
