Izveštaj o stradanju Srba oko Srebrenice, tj. više od 1.000 Srba Srednjeg podrinja u prvoj godini rata, kojeg je maja 1993. ambasador Darko Tanasković odneo u sedište CIA u Lengliju, a bio je i u sedištu UN u Njujorku, volšebno je tada nestao, a naši tadašnji zvaničnici, ophrvani brojnim problemima, nisu imali snage, niti mogućnosti da ga predoče nezainteresovanoj svetskoj javnosti.
U UN dokument je zvanično zaveden pod brojem A/46/171 i S/25635, ali tek 2. juna 1995. Podveden je pod “Opšta namena” i nalazi se u sobi GA 57, u suterenu na uglu 46. ulice i Prve avenije.
Pune dve godine papir je “lutao” hodnicima zgrade na Ist Riveru. Tako je, po svemu sudeći, bio nedostupan i nesposobnim haškim tužiocima na procesu protiv Nasera Orića i drugih.
Tvorac izveštaja bio je Milivoje Bata Ivanišević. Svedočanstvo je nastalo prikupljanjem podataka od prognanih Srba na 25 otvorenih punktova.
– U julu 1992. prvi put sam otišao u Bratunac i tada je već 90 odsto opština bilo u rukama muslimana. Vladali su na čak 95 odsto teritorije Srebrenice, 60 odsto teritorije Vlasenice i 50 odsto rejona Milića i isto toliko Zvornika. Kao ekspert UN, odnosno urednik Glasnika Uneska za region, shvatio sam da treba dokumentovati razaranja srpskih sredina i popisati žrtve muslimanskih pohoda. U tu svrhu otvoreno je 25 punktova u Srednjem Podrinju sa volonterima koji su popisivali stradanja. Kao rezultat tog rada, u maju 1993. godine napravio sam dokument koji je sadržao imena i prezimena više od 1.000 ubijenih Srba. Popisana su sva razorena srpska sela, njih 120, sve kuće, čak i oteta stoka – kaže Ivanišević.
Darko Tanasković otkriva putešestvije tajne diplomatske pošte u srce američke države.
– Naša Parižanka Mirjam Flajšman prevela je dokumentaciju i prateći tekst na engleski, a meni je palo u deo da materijal odnesem u SAD. Bilo je to vreme žestokih međunarodnih sankcija nametnutih Jugoslaviji, pa je i sam odlazak u Ameriku bilo teško ostvariti – počinje svoju priču Tanasković.
Dodaje da je Belof bila ogorčena takvim ignorantskim stavom i da se požalila tadašnjem direktoru CIA Džejmsu Vulziju. Ovaj joj je odgovorio da ne treba biti iznenađen takvim ponašanjem vrha Bele kuće, jer tamo ni šef CIA ne prolazi mnogo bolje od jednog jugoslovenskog profesora.
– Da bi pokazao kako u SAD ima i trezvenog sveta ponudio je da, mimo predviđenog programa, budem primljen u CIA, što sam ja, naravno, bez oklevanja prihvatio. Međutim, tamo sam čuo, između ostalog, “da su balkanske karte podeljene”. O sastanku sam referisao predsedniku Ćosiću – zaključuje Tanasković.
Vladislav Jovanović, u to vreme šef diplomatije SRJ, govori da je u svetskoj diplomatiji tih godina bila praksa da se svi srpski napori da se saopšti istina o događajima na Balkanu sabotiraju.
On tvrdi da je ambasador u UN Dragomir Đokić, kao odgovoran diploata uručio dokument na pravu adresu generalnog sekretara i naglašava da je dokument o stradanju Srba u Podrinju i danas aktuelan i da ga treba obelodaniti “dok znamo gde je”.
Džered Izrael, američki mirovni aktivista iz Boltona kaže da je mnoštvo takvih dokumenata devedesetih u UN, na zahtev Amerikanaca, pohranjeno kao “tajna”.
IZVOR:SRBIJA DANAS
