Ove godine navršavaju se dve i po decenije od tragičnog događaja koji je odneo dva mlada života. a javnost u ondašnjoj Jugoslaviji podelio kao nikada do tada.
U noći između 30. i 31. jula 1993. godine, glumac Žarko Laušević je u podgoričkom kafiću “Epl” ubio Dragora Pejovića (20) i Radovana Vučinića (19) i ranio Andriju Kažića.
Laušević je, posle više izrečenih presuda koje su ukidane pred Vrhovnim sudom Crne Gore, 2001. godine pravosnažno osuđen na maksimalnu kaznu zatvora od 13 godina, zbog prekoračenja nužne odbrane u obračunu.
Pomilovao ga je predsednik Srbije Boris Tadić 2011. godine, na osnovu bilateralnog sporazuma između Srbije i Crne Gore koji predviđa da osuđeni izdržava kaznu u zemlji čiji je državljanin.
Lauševića je, da podsetimo, pred crnogorskim sudovima branio jedan od najpoznatijih advokata sa ovih prostora – Toma Fila.
Situacija se otrgla kontroli
Na jednom predavanju na Pravnom fakultetu u Beogradu, pre tri godine, Fila je tadašnjim studentima opisao svoje viđenje tog suđenja.
Suđenje u Crnoj Gori, ispričao je Fila, bilo je pod uticajem “male sredine”, a situacija se, kako je ocenio, vrlo brzo otrgla kontroli.
Da su se svi pridržavali Njegoševe “Zlo činiti od zla braneći se, tu zločinstva nema nikakvog”, kako je rekao Fila, postupak ne bi trajao toliko dugo.
– Ali vrlo brzo situacija se otrgla kontroli. Od širenja laži, nameštanja dokaza, loše urađenog zapisnika, da bi se kroz lokalne medije stvorio utisak da se radi o siledžiji Žarku Lauševiću i njegovom starijem bratu – rekao je advokat.
Kao primer, Fila je naveo prikrivanje rupa od metaka u podgoričkom kafiću “Epl”, u kojem je Laušević, jula 1993. godine, ubio Dragora Pejovića i Radovana Vučinića i ranio Andriju Kažića.
To je učinjeno da bi se pokazalo siledžijstvo Žarka Lauševića, jer je, prema prvoj, neistinitoj, verziji plasiranoj u javnosti, Laušević, nakon što je ubio dvojicu i ranio jednog, izašao ispred kafane, ispalio još dva-tri metka i pitao ima li još koga da ubije.
Onda je, kaže Fila, kroz pravosudne organe i politiku počela priča o nužnoj odbrani.
– Kakva nužna odbrana, kad ovi nisu imali ni penkalu, a Laušević potegao pištolj – naveo je.
Ni tužilac u toj fazi istrage, rekao je Fila, nije smeo da krene na prekoračenje nužne odbrane jer bi “bio linčovan u tom momentu”.
Govoreći o pomilovanju koje je usledilo godinama kasnije, Fila je rekao da je Tadić pomilovao Lauševića uz prećutnu saglasnost Crne Gore, jer nisu reagovali i nisu raspisali poternicu za Lauševićem.
Oprostio sam Žarku
Podgoričanin Andrija Kažić, koga je Žarko Laušević teško ranio te kobne noći izjavio je 2009. godine za jedan dnevni list da je oprostio slavnom glumcu.
Andrija je rekao da je tragedija, u kojoj je izgubio drugove Dragora Pejovića i Radovana Vučinića i bio povređen sa dva hica u desnu nogu i testise, za njega sada daleka prošlost.
– To što se odigralo uskoro će doživeti punoletstvo. Život ide dalje i na sreću, ja danas imam svoju sreću. Imam posao, a pre svega imam dva sina, što je najbitnije, jer se posle nesreće polemisalo da neću moći da imam decu budući da sam bio ranjen u testise. Daleko je teže onima koji su izgubili decu. Sa Pejovićima nisam u kontaktu, a Vučinići su mi komšije i znam da i oni danas imaju svoje živote. Njima jeste ostala ogromna bol za izgubljenim sinom, ali sve to postepeno ide u zaborav. Takav je život – rekao je Kažić tada.
On je tom prilikom rekao da ne želi da se vraća na događaj, posebno u razgovoru za novine i napominje da mnogo toga dešavalo od traumatičnih poslednjih dana jula 1993. godin i da je o Žarku povremeno saznavao nove vesti.
– U ovom momentu sam mu faktički oprostio. Čuo sam da živi u Americi, u Njujorku, da tamo ima neki život. Najpreciznije što mogu da kažem je da sam ravnodušan što se tiče Žarka Lauševića – ističe Andrija, i napominje da je Lauševića kao glumca rado gledao.
– Gledajući ga kao glumca mogu da kažem sam izuzetno cenio ono što je radio i da sam ga voleo kao umetnika – zaključio je Andrija, u jednom od retkih obraćanja za medije.
Sin mi je poginuo, kako ću reagovati…
Sestra ubijenog Radovana Vučinića, Maja Vukčević napisala je pesmu u kojoj navodi kako je Lauševićeva knjiga “Godina prođe, dan nikad” uticala na nju.
Do znanja vode spiralne stepenice,
Plamen će jednom pojesti sve,
Umrijeće čak i sjećanje.
Cijelog života si se spremao za to,
odlučno učini poslednje korake.
Zato uzmi pero u ruke
Veliki Čovječe
Dovrši i tu poslednju stranu
Došlo vreme da se sklope korice.
Zbaci okove što si godinama lomio,
lezi i zatvori oči pred zadnje buđenje.
A nama ostavi da oplakujemo
sve one koje si greškom precrtao
jer se nijesi kajao i nijesi se osvrtao.
Članovi porodica poginulih bili su ogorčeni na vest da je Laušević pomilovan.
Ilinka Vučinić, majka ubijenog Radovana Vučinića, jedva je tada smogla snage.
– Tek mi je sin došao iz vojske. Bio je na ratištu… Otišao mi je 1991. u vojsku, a 1993. mi je došao. I te 1993. mi je poginuo… I kako da reagujem, kako ću da reagujem… Ne mogu.
S druge strane, te 2011. godine oglasio se i brat ubijenog Dragora Pejovića, Nebojša Pejović.
– Ipak je oduzeo dva ljudska života. Mog brata i pokjnog druga njegovog Radovana Vučinića… Ovo je stvarno tužno i tragično da je u jednoj državi osuđen, a da mu druga država daje pomilovanje – rekao je tada za crnogorske medije.
O njemu i u Hagu
O kobnoj julskoj noći tokom suđenja u Hagu govorio je i predsednik SRS Vojislav Šešelj koji je otvoreno pokazao neslaganje sa odlukom o pomilovanju poznatog glumca.
– Laušević se zatekao u kafiću gde su dva mladića malo glasnije razgovarala. On je počeo da se dere na njih da se utišaju. Došlo je do uvreda i Žarko Laušević poteže pištolj i ubija dva mladića, a trećeg ranjava. Njemu su sudili za prekoračenje nužne odbrane. Koja je to nužna odbrana a on ispalio 15 metaka i napao nenaoružane mladiće – upitao je tada Šešelj.
Mediji su pomno pratili svaki Žarkov korak van Amerike pa su tako preneli i vest da je 2014. posetio Nikolu Kaluđerovića, svog cimera iz zatvorske ćelije.
– Bio je kod mene kući, vala smo se isplakali ko mala deca. Najnormalnije se ponaša moj Žare, ali je malo izgubio lepotu. Lepo on izgleda i sad, ali nije kao nekad. Ali ko ga nije znao ko momka, taj ne zna ni šta je neverovatna muška lepota. A šta smo pričali, ne mogu vam reći, jer je to naša stvar. Odrastao je tu pored mene na Cetinju i tragedija ga je dovela kod mene u zatvor. Otkad je u Americi, čujemo se stalno, a kad sam ga sada ugledao, kao da me je sunce obasjalo kao nikad otkad sam izgubio sina – rekao je tada Nikola, kojeg mediji opisuju kao najpoznatijeg crnogorskog osvetnika (bio je u zatvoru zbog ubistva koje je počinio sveteći sina).
Laušević nije snimao, niti igrao u pozorištu više od 15 godina, a onda se na male ekrane vratio u filmskom ostvarenju “Smrdljiva bajka”, potom u seriji “Senke nad Balkanom”.
Snimio je i film “Volja sinovljeva” kao i seriju “Koreni” po romanu Dobrice Ćosića, dok je kratko igrao i u predstavi “Hadersfild” kao alternacija za Mišu Janketića.
Porodice ubijenih se od onda nisu oglašavale u medijima.
izvor:srbija danas
Facebook Comments