“KAD SAM VIDELA ČIJA SAM ROBINJA, SKAMENILA SAM SE! SKINUO ME JE GOLU, A ONDA…”: Srpkinja je 4 godine provela u haremu - Najnovije Vijesti

“KAD SAM VIDELA ČIJA SAM ROBINJA, SKAMENILA SAM SE! SKINUO ME JE GOLU, A ONDA…”: Srpkinja je 4 godine provela u haremu

sij 31, 2024

Ispovesti devojaka koje su zanesene luksuzom i lagodnim životom završile kao robinje u haremima, porpilično su traumatične. Među takvim devojkama završila je i jedna Beograđanka, koja je četiri godine provela u jednom arapskom haremu u Dubaiju, se posle dramatičnog raspleta situacije i kraćeg boravka u Turskoj, u Beograd vratila krajem 1995. godine.

– Prošlo je nekoliko dana, a moja svakodnevica bila je siva. Dosada, samoća, crne misli. Stalno sam maštala o Beogradu. Vraćala se noću u njega, šetala Adom Ciganlijom, a ujutru, kada bih se probudila, opet plakala. Onda mi je iznenada, posle obilnog ručka, moj stražar saopštio da ću ići u malo dužu šetnju.

“Spremite se”, kazao je on, “Za pola sata sam ovde kod vas”. Kada je došao, krenuli smo produžetkom hodnika, prošli kroz jedna mala vrata, spustili se niz nekoliko stepenica i ušli u veliku prostoriju sa staklenim vratima. Ta vrata su se otvarala i zatvarala po sistemu foto-ćelije.

Napolju je opet bilo izuzetno vruće. Bila sam samo umotana u lagano belo platno. Nakon dvadesetak metara hodanja stazom ušli smo u neko žbunje, kao u tunel. Bila je prijatna hladovina i nakon nekoliko desetina metara skrenuli smo desno, pa opet levo. Ispred nas je, kao iz raja, izronio predivan bazen, nepravilnog oblika, sa kaskadom na jednoj strani, slapom koji gotovo da se nije čuo.

Imala je 15 godina kad je postala robinja
U bazenu i pored njega bilo je, koliko sam uspela da procenim na prvi pogled, dvadesetak devojaka. Nije se moglo reći koja je lepša. Za savremene ukuse svaka je imala po nekoliko kilograma viška, ali za ukuse prostora na kojem smo se našle bile su idealne.

Čovek iz moje pratnje mi je pokazao da se mogu osvežiti u bazenu. Rekla sam mu da nemam kupaći kostim, a on mi je pokazao na jednu malu prostoriju, svu u cveću, sa desne strane bazena.

Prošetala sam do nje, nije bilo vrata, a na sredini prostorije stajao je sto na kojem su bili poređani preparati za negu tela, najboljih i najpoznatijih svetskih firmi. Na povećoj polici, suprotno od vrata, bili su kupaći kostimi, videlo se neupotrebljavani. Izabrala sam jedan, obukla ga i spustila se u bazen. Na desetak metara od ruba bazena bio je zid visok oko tri metra i tako na dve strane. Ostale dve zatvarala je palata, odnosno njen depadans. Izmedu zida i ruba bazena bili su pravi nanosi cveća, među kojima je dominaralo rastinje ružičastih cvetova. Sve je delovalo kao iz bajke.

Okretala sam se oko sebe, zamahivala plivajući, a onda sam osetila nečiju ruku na leđima. Bila je to Holanđanka. Silno sam se obradovala, ali ona je odmah otplivala na drugu stranu. Shvatila sam to kao poziv i krenula za njom. Sačekala me ispod slapa, uranjajući u vodu i pojavljujući se iznad nje.

“Znam kako se osećaš, ja sam ovde dve godine. Biće prilike za razgovor, od danas ćeš često biti sa nama, ali vodi računa da previše ne razgovaraš ni sa jednom od nas.

Zapamti samo jedno, odavde niko nije pobegao i ne misli o tome. Svaka od nas ima različita iskustva, sve zavisi od tebe. Znam da su ti rekli o četvorogodišnjem boravku i stanu u bilo kojem kraju sveta, ali nijedna od nas ne zna da li je to istina. Nekoliko devojaka otišlo je odavde za ove dve godine, ali ko će znati gde. Na ovaj bazen možeš da dođeš svakog dana, ali više bih volela da se viđamo u teretani. Tamo ćeš verovatno sutra”, rekla mi je Anet i otplivala.

Često smo se sledeće nedelje viđale na bazenu i u dvorani sa najsavremenijim spravama za bildere. Ona je nekako isposlovala da radimo zajedno, spravu pored sprave. Kasnije mi je kazala da je uspela u tome zahvaljujući jednom od ljudi iz pratnje, stražara, koji pokazuju više razumevanja za želje devojaka nego drugi.

“Oni su bezopasni”, nasmejala se Anet, pokazujući na naše stražare.

“Nijednu od nas prstom nisu dotakli”, kazala je Holanđanka.

Od nje sam čula da su ostale devojke uglavnom iz Evrope i da su neke od njih, po sopstvenom priznanju, pre dolaska u Dubai bile visokog ranga. Dakle ona kategorija koja “radi” po luksuznim hotelima i kao pratnja poslovnim ljudima najviše klase. Zaboravila sam da kažem da je dva dana po dolasku počeo lekarski pregled – vodali su me od stomatolaga do ginekologa i nakon detaljne medicinske kontrole moga tela rečeno mi je da sam izuzetno zdrava. Sve devojke su prolazile taj put, a Anet mi je kazala da su takvi sistematski pregledi dva puta godišnje.

“Jesi li bila kod gazde?”, upitala me jedno popodne na bazenu moja prijateljica Holanđanka. Kad sam joj rekla da nisam samo se smejala, odbijajući da govori detalje. Pošto sam sa njom postala vrlo bliska, osećala sam da je osoba od poverenja. Upitala sam je koliko često ostale devojke odlaze u odaje čoveka čije smo vlasništvo.

“Draga moja, toliko retko da se na to i zaboravi”, odgovorila je i dodala: “Ali zato postoje drugi načini da zadovoljiš ono što priroda traži od tebe”, kazala je zagonetno se smešeći.

Istog dana, naveče, moj sobar je upitao želim li da večeram u sobi ili možda u bašti, sa još nekoliko devojaka, jasno, tražila sam ovo drugo, iznenađena ponudom. Ali osetila sam da se nešto menja u tretmanu prema meni. Verovala sam da je prošao period ocenjivanja, probe ili nečeg sličnog. Na večeru sam otišla, jasno u pratnji.

Proveli su me kroz jedan deo parka. Shvatila sam da prolazim nedaleko od bazena. Iza žive ograde ugledala sam svetlo. Došli smo do ulaza i ja sam shvatila da je to mesto gde ću da večeram. Na uzdignutom podijumu bilo je dvadesetak stolova, bašta je bila elipsastog oblika sa vodom okolo i jednom malom fontanom u sredini. Cveća je bilo neubičajeno mnogo, možda čak i više nego oko bazena. Nikad mi neće biti jasno kako su i na koji način doveli toliku vodu u palatu i oko nje, u te silne bazene, fontane, veštačke vodopade.

Određeno je da za večerom sedim sa jednom devojkom koja je bila mojih godina, imala je tamniju kosu od moje, ali mogla se smatrati plavušom. Razgovor smo počele ocenama hrane, a onda me ona, na prilično lošem engleskom, upitala iz kojeg sam kraja sveta. Spomenula sam Evropu.

“Draga moja, sve smo mi ovde iz Evrope. Možda su dve-tri Amerikanke, ali pitam te iz koje zemlje. Spomenula sam Jugoslaviju, na šta je moja sagovornica podigla glavu i malo zadržala pogled. Nastavila je da jede i ćuti. Kada su moj i njen čuvar odšetali do stola sa pićem i počeli razgovor, udaijeni od nas dvadesetak metara, moja nova poznanica je poluglasno rekla.

“Ja sam Čehinja, znam Jugoslaviju, tamo sam dolazila na letovanje sa roditeljima. Iz kojeg si dela Jugoslavije?”, upitala me je.

“Iz Srbije”, kazala sam.

IZVOR:RBSM.RADIO

By admin

Sličan Sadržaj

You cannot copy content of this page