Priča Ljubice iz Arilja je na prvi pogled svakidašnja i nosi duboke emocije, kajanje i želju da joj oproste ljudi prema kojima je pogrešila.
– Moje ime je Ljubica i živela sam u malom seoskom mestu, okružena tajnama, skandalima i greškama koje su obeležile moj život. Godinama sam pokušavala da zatrudnim sa Milanom, mojom tada najvećom ljubavi, ali je svaki pokušaj bio bezuspešan – započela je Ljubica priču za Naj ženu.
Svakim danom sam postajala sve očajnija, čežnjiva za malim bićem koje bi nosilo našu ljubavnu priču dalje. Bio je to teret koji mi je teško pao, a osećala sam se nemoćnom i izgubljenom.
U trenucima najveće tuge, upoznala sam Zlatka, našeg komšiju. On je postao moja uteha, mesto na kojem sam privremeno nalazila sreću. Ali u tom trenutku nisam shvatala koliko će te odluke koje sam donela na osnovu očaja i slabosti, izmeniti tok mog života.
Jednog kobnog dana, zaboravila sam da isključim svoj Fejsbuk nalog sa Milanovog računara, a svekrva je pročitala prepisku između Zlatka i mene. Bila sam u četvrtom mesecu trudnoće sa Zlatkovim detetom. U poruci sam mu napisala: “Trudna sam. Nosim tvoje dete, ostaću kod Milana dok ne završiš opremanje kuće. Odave mi je lakše da idem na posao.” Njegov odgovor je bio hladan i sebičan: “Oguli ga za lovu dok se ne snađemo.”
U neznanju sam sledećeg dana došla kući, a svekrva je izbacila moje stvari. Bilo mi je jasno i zašto.
Taj trenutak je bio prekretnica u mom životu. Shvatila sam koliko sam ogrešila o Milana i koliko sam narušila temelje našeg braka. Bio je to trenutak u kojem sam se suočila sa sopstvenom greškom i saznanjem da sam izneverila ljubav i poverenje osobe koju sam najviše volela.
Vreme je prolazilo, a ja sam izgubila bebu koju sam nosila. Veza sa Zlatkom je postajala sve gora, toksična, bolna, puna nerazumevanja. Sve što sam gradila na lažima i prevari je počelo da se raspada. Tada sam shvatila da je karma ili možda Božja kazna zaista stigla do mene. Ali iz te tuge i kajanja, iznikla je spoznaja o sopstvenim greškama.
Danas, kada pišem ovo pismo ispovesti, nadam se da će moj primer biti drugima za nauk. Shvatila sam svoje slabosti i koliko sam bila očajna da popunim prazninu u svom životu. Ali takođe sam shvatila i važnost iskrenosti, vernosti i poštovanja u ljubavi. Moja priča je svedočanstvo o tome kako ljudska priroda može biti sklonija greškama, ali i sposobna za samorefleksiju, kajanje i ispravljanje.
Moja želja je da ova priča bude putokaz drugima, da izbegnu iste greške koje sam ja napravila. Neka moje iskustvo bude opomena o važnosti ispravnog odlučivanja, održavanja moralnih vrednosti i brizi o onima koje volimo. Možda će moja priča nekome pomoći da se suoči sa svojim greškama, oprosti sebi i krene napred ka boljem i ispunjenijem životu – završila je Ljubica svoju priču za naš portal.
IZVOR:radiobalkansehermahala.net
Facebook Comments