Elena i Radovan su se upoznali u Moskvi, dobili četvoro dece, a sada žive mirnim životom u srpskom selu Orašlje u Republici Srpskoj,Ardimskij je malo selo u Rusiji, moje selo gde sam rođena, gde sam provela detinjstvo. Njegovi lepi pejzaži nikoga ne ostavljaju ravnodušnim! Stanovnici našeg sela se pretežno bave poljoprivredom. Omladina radi u susednim gradovima.Elena je Ruskinja koja je se zaljubila u Radovana u sred Rusije i odlučila da svoj život provede sa njim u jednom selu u Republici Srpskoj. Ispričala je svoju priču za naš portal Ardimskij je malo selo u Rusiji, moje selo gde sam rođena, gde sam provela detinjstvo. Njegovi lepi pejzaži nikoga ne ostavljaju ravnodušnim! Stanovnici našeg sela se pretežno bave poljoprivredom. Omladina radi u susednim gradovima.
Ovako je Elena započela svoju priču.
Rođena je u Rusiji, živela i odrasla. Vodila miran i lep život, prvo na selu, a potom u gradu Saratovu. Na svom poslovnom putovanju je upoznala Radovana, Srbina iz Republike Srpske. Išla je vozom koji nije išao za Harkov, Gomelj, Lenjingrad… Njen put je vodio do Moskve, taj put je bio njena sudbonosna odrednica.
– U svom gradu nisam srela nijednog Srbina, tako da me je veliko iznenađenje čekalo već na samoj železničkoj stanici. Dok sam tražila izlaz u metrou, primetila sam nekoliko tamnokosih muškaraca koji su glasno razgovarali i smejali se. Upoznala sam svog budućeg muža u centru ogromne Rusije, u samom srcu Moskve. Na Crvenom Trgu. I nakon nekoliko neuspešnih pokušaja da pronađem “Večni plamen” i ne izgubim se u ogromnom prostoru, odlučila sam da priđem tamnokosom visokom čoveku i da ga pitam za pomoć.
Radovan je došao u Moskvu kao fizički radnik. Došao je da zaradi novac, a za nju je bio samo običan stranac koji se našao tu igrom slučaja i odlučio je da joj pokaže Moskvu, njoj pravoj Ruskinji. Da želja i te kako može da postane prelepa stvarnost, uverila nas je ova iskrena žena. Okolo su neka deca veselo sakupljala novčiće iz kruga otisnutog na asfaltu. A turisti su, jedan za drugim bacali sitan novac preko ramena. Došao je red na mene i držala sam u šaci novčić od 5 rubalja, i neverujući ali maštajući, poželela prvo što mi je palo na pamet – da se udam za ovog zgodnog čoveka kojeg sam upoznala pre pola sata.
Eleninu šašavu želju Radovan je saznao tek posle 5 – 6 godina zajedničkog braka. Kaže da joj je bilo važno da su iste vere i da su oboje pravoslavci. Bilo joj je važno da se razumeju. Doduše, za početak samo osmesima i zaljubljenim pogledima, jer, kako kaže, za nju je bilo teško da razume srpski jezik. Kada sam počela da učim srpski, bilo je teško savladati, pa čak i da razumem muža šta mi priča na srpskom. Zvučalo mi je čudno i podsećalo me je na provincijalni govor moje bake. Na ruskom se udaja kaže “замужем”, tj. u neku ruku stati iza muža. Mi Ruskinje većinom to shvatamo bukvalno – iza muža kao iza kamenog bedema. Zato tražimo
Elena je Ruskinja koja je se zaljubila u Radovana u sred Rusije i odlučila da svoj život provede sa njim u jednom selu u Republici Srpskoj. Ispričala je svoju priču za naš portal.
– Ardimskij je malo selo u Rusiji, moje selo gde sam rođena, gde sam provela detinjstvo. Njegovi lepi pejzaži nikoga ne ostavljaju ravnodušnim! Stanovnici našeg sela se pretežno bave poljoprivredom. Omladina radi u susednim gradovima.Ovako je Elena započela svoju priču.
Rođena je u Rusiji, živela i odrasla. Vodila miran i lep život, prvo na selu, a potom u gradu Saratovu. Na svom poslovnom putovanju je upoznala Radovana, Srbina iz Republike Srpske. Išla je vozom koji nije išao za Harkov, Gomelj, Lenjingrad… Njen put je vodio do Moskve, taj put je bio njena sudbonosna odrednica.
– U svom gradu nisam srela nijednog Srbina, tako da me je veliko iznenađenje čekalo već na samoj železničkoj stanici. Dok sam tražila izlaz u metrou, primetila sam nekoliko tamnokosih muškaraca koji su glasno razgovarali i smejali se. Upoznala sam svog budućeg muža u centru ogromne Rusije, u samom srcu Moskve. Na Crvenom Trgu. I nakon nekoliko neuspešnih pokušaja da pronađem “Večni plamen” i ne izgubim se u ogromnom prostoru, odlučila sam da priđem tamnokosom visokom čoveku i da ga pitam za pomoć.Radovan je došao u Moskvu kao fizički radnik. Došao je da zaradi novac, a za nju je bio samo običan stranac koji se našao tu igrom slučaja i odlučio je da joj pokaže Moskvu, njoj pravoj Ruskinji. Da želja i te kako može da postane prelepa stvarnost, uverila nas je ova iskrena žena.
– Okolo su neka deca veselo sakupljala novčiće iz kruga otisnutog na asfaltu. A turisti su, jedan za drugim bacali sitan novac preko ramena. Došao je red na mene i držala sam u šaci novčić od 5 rubalja, i neverujući ali maštajući, poželela prvo što mi je palo na pamet – da se udam za ovog zgodnog čoveka kojeg sam upoznala pre pola sata.
Eleninu šašavu želju Radovan je saznao tek posle 5 – 6 godina zajedničkog braka. Kaže da joj je bilo važno da su iste vere i da su oboje pravoslavci. Bilo joj je važno da se razumeju. Doduše, za početak samo osmesima i zaljubljenim pogledima, jer, kako kaže, za nju je bilo teško da razume srpski jezik.
– Kada sam počela da učim srpski, bilo je teško savladati, pa čak i da razumem muža šta mi priča na srpskom. Zvučalo mi je čudno i podsećalo me je na provincijalni govor moje bake. Na ruskom se udaja kaže “замужем”, tj. u neku ruku stati iza muža. Mi Ruskinje većinom to shvatamo bukvalno – iza muža kao iza kamenog bedema. Zato tražimo takvog bračnog druga sa kojim se osećamo bezbedno i samouvereno. A takvi su Srbi.Elena kaže da je prvo što je zavolela kod Radovana bio taj domaćinski momenat. Po njenim standardima je lep, visok, zgodan, ali i pravi bedem, odiše muževnošću, stabilnošću. Pronašla je čoveka koji je do tada postojao samo u bajkama o muškarcima junacima, spasiocima.
– U Rusiji muškarci uglavnom izgledaju drugačije. Svetlije su puti, nižeg su rasta od žena i ta razlika upada u oči. To je prvi veoma prijatan utisak koji srpski muškarci ostavljaju na Ruskinju. Srbi često imaju ozbiljne namere kada su u pitanju žene. Oni traže svoju ljubav i žele porodicu i decu, sa kojima će da čuvaju tradiciji i gaje krajnje pažljive odnose prema roditeljima, kao i ljubav prema deci. Srpski muškarac vodi glavnu reč, zna da “lupi šakom o sto”. Međutim, rado provodi vreme sa mališanima, jako je brižan prema ćerkama. Srbima su deca najveće bogatstvo. Za njih oni ne žale ni vreme ni novac. Nakon što su se venčali, Elena i Radovan su živeli u Moskvi 10 godina. U ljubavi se stvorilo četvero dece: Milica, Daniela, Adriana i sinčić Svetoslav. Sva deca je rođena u Moskvi.
Iskreno, velikoj porodici nije lako živeti u metropoli od 11 miliona stanovnika. U marketima, metroima, bioskopima, svuda je bila gužva. Sve češće se u našem domu postavljalo pitanje o preseljenju u neko manje mesto, čak se provukla i želja da živemo i nekim drugačijim načinom života, pre svega mirnijim. Najednom smo odlučili da ćemo 80% stvari koje smo stekli za 10 godina zajedničkog života da damo hramu, koji će pomoći velikim porodicama sa sedmoro do dvanaestoro dece. Bilo je tu i vrlo skupocenih stvari, ali smo sigurni da su nekome dobro poslužile. Tada smo se spakovali i odlučili da se preselimo za Republiku Srpsku, odakle je moj suprug Radovan.Tako su i uradili. Svu svoju materijalnu imovinu su dali u humanitarne svrhe i odlučili da se presele u malo srpsko selo Orašlje, nadomak Milića u Republiku Srpsku, rodno selo Radovana, njenog supruga.
– Evo nas šestoro: muž, ja i četvoro male dece već na aerodromu, čekamo avion na relaciji Moskva – Beograd. U prtljag su stale samo neophodne stvari i nešto hrane. Naša volja za mirnijim životom i neka nova nada u nove početke. Sa aerodroma smo stigli pravo na Orašlje, selo u Republici Srpskoj. Toliko je bilo sve nepredvidljivo. Ali odlučili smo se za život na selu jer je mirnije, jer je seoski način života mnogo živopisniji. Čak je i želja naše dece da žive u zdravom okruženju i uživaju u prekrasnoj prirodi i bosanskim krajolicima, da udišu čist vazduh. Najveća prednost je što sam svesna da će deca biti zdravija, imati aktivniji život i zdravije životne navike od ljudi koji žive u gradovima. Imamo mogućnost za mentalni razvoj, nešto što je jako teško postići u velikom gradu zbog brzine života. Zato naša deca mogu odrasti s boljim fizičkim zdravljem i unutrašnjom snagom. Srećniji su, više se igraju, oslonjeni su jedni na druge, a ne na telefon i crtane filmove – ovako ruskinja objašnjava njihovu odluku da se dosele u srpsko selo.
Elena smatra da se na selu može lepše živeti od svog truda i rada, gde su svi zaposleni čitavu godinu, ali je to radno vreme koje je bez stresa, a i bez straha od otkaza. Odmah od prvog dana dolaska na selo u Republiku srpsku počeli smo da se bavimo proizvodnjom organske hrane i odgajanjem životinja. Muž se pokazao kao dobar domaćin. Atmosfera kod kuće je bila jako idilična. Postojala je unutrašnja stabilnost i vera u budućnost, za nas i za decu. U međuvremenu, bilo je prijatno iznenađenje kada su počeli da me zovu gospođom iz Rusije. Jer se nikada nisam osećala kao gospođa. Fakultetski sam obrazovana, ali mi je i to dalo samo nove vidike – ovako Elena opisuje svoje početke na selu u Republici Srpskoj.Otkako je došla u srpske krajeve, Elena kaže da se osećala kao kod kuće. Svi su je lepo prihvatili, a i deca su se dobro snašla.
– Što se tiče ljudi, uverila sam se da su svi širokog srca, iskreno su gostoprimljivi. Iznenadila sam se da u današnjem vremenu ima takvih ljudi, iskrenih, dobrih, koji ti vrate veru u život. Kažu :”U našu okolinu svako je dobrodošao”.Osim što su naučili da se raduju malim stvarima, deca su na selu proširila i druge vidike. Elena smatra da ni selo ni grad ne mogu da vaspitaju decu, ako roditelji nisu stopostotno uključeni u vaspitanje i iznosi svoj lični primer:
– Baš često čujemo da naša deca lepo vaspitana, vredna i uspešna u školi. To što su na selu, ne znači da su uskraćena za bilo šta ako mi kao roditelji prihvatimo odgovornost da im posvećujemo dovoljno vremena. Lakše je deci pokazati dobar primer ponašanja sa ljubavlju i pažnjom, nego ih učiti forsiranjem, vikanjem i kaznama. Naravno imamo svoja pravila: Ne bacamo smeće gde stignemo u kući i napolju, čak i podignemo praznu flašu ili papir koji je bacio neko drugi. Imamo vreme za sebe, pa koristimo magične reči poput rečenice: “Uradi nešto kad si sam, uradićeš i pred drugima da te ne bude sram”. Mi smo u komunikaciji isključili naredbe poput ‘Daj mi ono!’, ‘Uradi ovo!’. Očim ih da budu svesni svakog postupka.
Posle se štrecnete od nelagodnosti kad vam ono odgovori istim tonom ili pocrvenite kada to uradi nekom drugom.
Otkako smo na selu, imam vremena za njih i njihove potrebe, ne prekidam ih u sred rečenice. Mi nigde ne žurimo, na pameti nam nisu nikakve druge stvari i imamo strpljenja da slušamo dečija naglabanja i zapitkivanja o nekim banalnim stvarima. Konstantno dečije zapitkivanje može da bude zamorno, ali je lepo kada su radoznala i željna da nauče. Tako im gradimo samopouzdanje, da uvek znaju da je njihova reč bitna i dajem im na važnosti da treba da budu zainteresovana za svet oko sebe – ovako Ruskinja objašnjava prednosti vaspitanja male dece na selu.
IZVOR:NAJZENA.RS
Facebook Comments